Marija Milanović, koja ne vidi od rođenja, jedna je od omiljenih nastavnica u Osnovnoj školi "Branislav Nušić" u Donjoj Trnavi kod Niša. Nakon što je završila psihologiju i komunikologiju, sebe je videla na radnom mestu psihologa, a o tome da će postati i nastavnica nije ni razmišljala. Međutim, uspešno je odgovorila i na ovaj izazov, a ekipa Anadolu posetila je njen čas građanskog vaspitanja.

Đaci prate nastavu s punom pažnjom. Čas o odgovornostima odraslih protiče u razgovoru o ulozi roditelja, nastavnika i ostalih zaposlenih u školi. Deca prate Marijina uputstva i odgovore zapisuju na papiriće posle čega svaka grupa svoje ideje predstavlja pred tablom.

"Jedna od mojih dilema kada sam tek počinjala da radim u školi bila je upravo ta, kako će me deca prihvatiti, da li će njima biti to neobično. Moramo da priznamo da nije svakodnevica da u školi vidite zaposlenog nastavnika s nekom vrstom invaliditeta", govori Marija.

Zato je u školu došla, kaže ona, otvorenog srca.

"Rekla sam deci da slobodno mogu sve da me pitaju. I deca su me zaista lepo prihvatila. Neki su malo suzdržaniji pa više prate, posmatraju, dok drugi više vole da pitaju odmah sve ono što im je interesantno", priča nastavnica.

- Brojna pitanja -

Na početku se često susretala s pitanjima poput toga kako upisuje ocene u dnevnik, kako priprema čas, dolazi do škole, usklađuje boje, zna koliko je sati…

"Pitaju me kako pročitam poruku na telefonu i ja im odgovorim da sada postoje čitači ekrana, kako na mobilnim telefonima, tako i na računarima, pomoću kojih može da se pročita ono što se nalazi na ekranu i da na taj način i radim. Vrlo rado odgovaram na sva ta pitanja, jer smatram da je važno da deca imaju te informacije, jer će sutra oni biti ljudi koji će možda biti u prilici da zaposle neku osobu s invaliditetom", objašnjava Marija.

Vremenom je upamtila svoje đake i njihove glasove povezala s imenima, iako to nije bilo lako. Podršku dobija od zaposlenih u školi, a ima priliku i da im uzvrati razgovorom i savetima jer, osim u nastavi, radi i kao psiholog.

"Nekim danima sam samo stručni saradnik. Tada radim s decom kojoj je potrebna dodatna podrška u učenju, u prevladavanju svakodnevnih izazova, kako na emotivnom, tako i na socijalnom planu. Razgovaram i pružam podršku i roditeljima, nastavnicima… Tu su i oni administrativni poslovi, ali zaista mogu da kažem da uživam u svom poslu", naglašava Marija.

- Spoj više profesija -

Naučila je da savladava izazove života bez vida još tokom školovanja u osnovnoj školi za učenike oštećenog vida u Zemunu. Tada se rodila i ljubav prema psihologiji koju je završila na Filozofskom fakultetu u Nišu.

"Psihologija je bila moja želja još od sedmog razreda osnovne škole. Privuklo me je to što smo radili radionice i, zapravo, ta mogućnost da razgovaramo o različitim tamama, o emocijama, o vršnjačkim odnosima na jedan opušten, a opet donekle strukturisan način. I znala sam da ću to da studiram kada sam napunila osamnaest godina i završila srednju medicinsku školu za fizioterapeute", seća se Marija.

Nakon stručne prakse u Osnovnoj školi "Čegar" u Nišu i nekoliko projektnih angažmana u nevladinim organizacijama, Marija je poželela da upiše još jedan fakultet.

"Ja sam jako volela i srpski jezik. Novinarstvo mi je došlo kao neka spona između te dve profesije. Treba poznavati ljudsku dušu da biste bili dobar novinar, a opet treba vladati dobro i jezikom, tako da je to neki spoj. Završila sam i komunikologiju i bavim se povremeno i novinarstvom", govori Marija.

Svakog radnog dana sa zadovoljstvom dolazi u školu koja je oko dvadeset kilometara udaljena od njenog stana u Nišu. Orijentiše se toliko dobro da u školskoj zgradi štap uopšte i ne koristi. Na radno mesto u Donjoj Trnavi dolazi autobusom, a do prigradske autobuske stanice od svog stana ide pešice. Ništa od toga joj, kaže, nije teško.