Stefan Apija za AA: Priča oko rasizma meni je zabavna i smešna

BEOGRAD (AA) – Nebojša Petrović –

Savremeni sport je i dalje u kandžama rasizma, ali ima i onih koji se protiv ove pošasti modernog doba bore osmehom i potpunom ravnodušnošću. U ekskluzivnoj ispovesti za Anadolu Agency (AA), bivši fudbaler Juventusa Stefan Apija kaže da nikada u karijeri nije imao problem zbog tamne boje kože.

„Meni je ta priča zabavna i smešna. Delim rasizam na tri podvrste. Prva je čisto takmičarskog karaktera, recimo da je Mesi crnac i da igrate protiv Barselone. Vaši navijači će na sve načine pokušavati da ga izvedu iz takta. Ali, ne zato što je on crnac, nego zato što je najbolji igrač na svetu i što se plaše da će deklasirati vašu ekipu. Zatim, ima navijača koji zvižde samo zato što imaju predrasudu prema crnoj boji. Da ih pitate zašto to čine, ne bi imali racionalno objašnjenje. I treće, za mene najsmešnije, ko to kaže da smo mi uopšte crnci? Moji prijatelji umiru od smeha kada im kažem da moja koža nema veze sa crnom bojom. Evo, pogledaj moju ruku, zar je to crno. Znaš šta je crno, evo ovo (vadi mobilni telefon iz džepa, op.aut). Ovaj telefon je crne boje, a moja ruka je braon. Evo ti, uporedi jedno sa drugim pa mi reci da li sam u pravu. I zato, kada mi neko dobaci ’gde si crnac’, ja se samo nasmejem i kažem ’ja nisam ni crnac, ni belac, ja sam braonac’. Dakle, nema problema. Bar ja ne vidim u čemu je problem. Ako nekome smeta braon boja, šta mu ja mogu“, rekao je Apija, jedan od najboljih igrača Gane svih vremena.

Iako je zvezdane trenutke karijere doživeo u Juventusu sa kojim se okitio titulom šampiona Italije i stekao status najboljeg veznog igrača Serije A, Apija priznaje da ništa ne može da se poredi sa periodom provedenim u dresu Fenerbahčea:

„Svaka čast italijanskom fudbalu, tamo sam počeo evropsku avanturu, navijači Juventusa su fenomenalni, ali Turska je nešto sasvim drugo. Takav fanatizam ne postoji nigde na svetu. Čim sam stigao u Istanbul, ljudi su me prihvatili i zavoleli. Možda i zato što sam uvek bio veliki borac, pravio sam atmosferu u svlačionici, ginuo za ekipu i poštovao grb na dresu. Nikada nisam imao eksces sa trenerom, saigračem ili protivnikom. Ono što mi je posebno drago, nisu me cenili samo navijači Fenera, već i oni iz Galatasaraja i Bešiktaša. Uvek sam davao maksimum na terenu, nisam se folirao, a Turci to lako prepoznaju. Zato me i dan danas obožavaju. Kada sam pre par godina otišao sa Vojvodinom na pripreme u Antaliju, uverio sam se da me nisu zaboravili. Ugađali su mi u hotelu, prilazili da se slikamo, tražili autogram... Zaista imponuje kada shvatite da ste u nekoj sredini ostavili neizbrisiv trag“.

U Srbiju je svojevremeno stigao kao zvezda prelaznog roka, posredstvom bivšeg golmana Kjeva Voje Dragovića i na nagovor prijatelja Mateje Kežmana. Uprkos tome što nije ispunio ogromna očekivanja navijača Vojvodine, ostaje zapisano da je popularni Steva jedno od najzvučnijih imena u istoriji novosadskog kluba.

„Pre nego što sam potpisao za Vojvodinu, nisam imao puno podataka o Srbiji. Kežman mi je stalno govorio kako je to predivna zemlja i da su Srbi veoma pobožan narod. To me je i privuklo, ja sam Hrišćanin, molim se Bogu i zaista verujem u njega. Pokušao sam da doprinesem osvajanju nekog trofeja i da pomognem u prekidu dominacije Zvezde i Partizana. Nažalost, nisam uspeo, što ne znači da su mi Srbija i Novi Sad ostali u ružnoj uspomeni. Naprotiv, upoznao sam divne ljude, naučio neke nove običaje i stekao nova iskustva. Zapamtio sam čak i nekoliko srpskih reči. Kada odeš u stranu zemlju prvo naučiš psovke, ali meni su ostali u glavi ’hvala’ i ’dobro jutro’. Mnogo težak jezik, srećom šef je znao španski (Dejan Vukićević, op.aut), pa smo se lakše razumeli. Uostalom, fudbal se govori univerzalnim jezikom i nema mnogo nepoznatih reči“, istakao je Apija.

Počeo je karijeru na poziciji polušpica, da bi ga italijanski treneri povukli u nazad i pretvorili u vrhunskog defanzivnog veznog igrača. Iako udaljen od gola protivnika, umeo je da odapne iz daljine i postigne fantastičan pogodak.

„Za tri gola sam posebno vezan. Onaj ’šampionski’ protiv Kaljarija kada smo overili titulu u Italiji. U svim anketama, to je jedan od najlepših pogodaka u istoriji Juventusa. Zatim, protiv Šalkea, gubili smo sa 3:2, bilo je pet minuta do kraja utakmice i dao sam gol koji je UEFA kasnije proglasila za najlepši te sezone u Ligi šampiona. I naravno, onaj pobedonosni protiv Amerike na Svetskom prvenstvu 2006. godine, kada sam svojoj zemlji obezbedio ključna tri boda za prolaz u drugi krug“, pričao je Apija.

Apija ne zaboravlja nijednog svog trenera, nabraja imena i sija od ponosa: Zakeroni i Gvidolin u Udinezeu, Malezani, Oliveira, Pasarela i Arigo Saki u Parmi, Macone u Breši, Lipi i Kapelo u Juventusu, Krištof Daum i Ziko u Feneru, Kolombo u Bolonji, Fikadenti u Ćezeni...

„Jako sam vezan za Sakija, Lipija i Kapela, ali je i Karleto Macone bio izuzetno jaka ličnost i ostavio je ogroman pečat na mene kao fudbalera. Imao sam zadovoljstvo da sarađujem i sa vašim stručnjacima i osećam potrebu da kažem da su srpski treneri imali presudan uticaj na razvoj fudbala u Gani. Sve je počelo sa Milanom Živadinovićem 2001. godine, on me je i promovisao u kapitena reprezentacije. Posle je došao Dujković i napravio sjajan rezultat na Kupu Afrike u Egiptu. Vrhunac je bila utakmica protiv Brazila u osmini finala Mundijala u Nemačkoj. O Rajevcu sve najlepše. Potpuno je promenio način shvatanja fudbala u Gani. Rezultat je stigao kao logična posledica. Odveo je ekipu na Kup Afrike i dogurao do finala, iako nije mogao da računa na nekoliko najboljih igrača. Bez mene, Esijena, Mensaha i Muntarija bio je na korak od trijumfa. Posle je u Južnoj Africi napravio iskorak i na svetskoj sceni. Plasman među osam najboljih reprezentacija je podvig neslućenih razmera, a znate i sami kako nas je Luis Suarez u 120. Minutu sprečio da odemo u polufinale Svetskog prvenstva. Ukratko, Rajevac je obeležio istoriju fudbala u čitavoj Africi“, smatra Apija.

Uvertira u senzacionalni uspeh Gane na Mundijalu 2010 godine, bila je pobeda protiv Srbije na startu grupne faze šampionata.

„Veoma smo respektovali tim za koji se očekivalo da bude najprijatnije iznenađenje Svetskog prvenstva. Imena poput Vidića, Krasića, Ivanovića, Stankovića, zaista su ulivala strahopoštovanje. Čini mi se da je i Žilić bio u toj ekipi... Oprostite, Žigić. U svakom slučaju, bilo je mnogo igrača koji su imali ključne uloge u vrhunskim evropskim klubovima. Ipak, daleko od toga da smo se plašili te utakmice. Ušli smo hrabro, zasluženo pobedili i napravili zamajac za nastavak turnira“, govorio je Apija.

Otac četvoro dece, uzoran suprug, religiozan čovek. U životu Stefana Apije sve funkcioniše onako kako Bog zapoveda:

„Većina tetovaža na mom telu je posvećena veri i hrišćanstvu. Ovo sunce na levoj ruci je u obliku cveta San Flava, tu je i tribal kao simbol jedinstva, zatim krst i poruka koja u originalu glasi ’samo Bog može da mi sudi’, ali ja sam to promenio u ’samo Bog može da im sudi’. Naravno, tu su i imena moje dece, Larija, Rodnija, Dastina i Vanese. Lari se u početku nije mnogo interesovao za fudbal, bio je opsednut Formulom 1. Često sam mu u šali govorio ’gde si video crnca u bolidu Formule 1’. Kasnije se okrenuo pravom sportu i zajedno sa Rodnijem je trenirao u Juventusovoj školici fudbala. Sada smo svi u Gani, deca pohađaju školu, kada napune 18 godina sami će odlučivati o svojoj budućnosti i za šta god da se odluče, u meni će imati potpunu podršku“.