Milan Živadinović, bivši selektor Jugoslavije: Dejo je bio jači igrač od Mesija

Fudbalere Srbije 8. oktobra očekuje polufinalna utakmica plej-ofa Lige nacija protiv Norveške u Oslu. Bivši selektor Jugoslavije Milan Živadinović veruje da će puleni Ljubiše Tumbakovića prevazići sve probleme i uspeti da obraduju naciju plasmanom na završni turnir Evropskog prvenstva 2021. godine.

"Ne sviđa mi se što uvek idemo iz krajnosti u krajnost. Posle jednog dobrog rezultata euforija, čim se izgubi ništa ne valja. Jeste teško, ali moramo da verujemo u ovaj tim i da se nadamo boljem izdanju nego što je bilo protiv Rusije i Turske. Lično poznajem ljude koji vode Savez, nije im lako. Pored toga što razmišljaju o mečevima odluke za plasman na Evropsko prvenstvo, bore se i s niskim udarcima koji stižu s raznih strana. Matijašević je moj igrač, lansirao sam ga još u mladoj reprezentaciji Jugoslavije i znam da se radi o čoveku koji se razume u fudbal i koji uvek vuče prave poteze", rekao je Živadinović i potom objasnio šta najviše zamera aktuelnom selektoru A reprezentacije Srbije:

"Mora da bude energičniji tokom utakmice, da više učestvuje u igri. Takođe, dužnost selektora je da svakodnevno priča sa igračima. Meni je delovalo da su reprezentativci Srbije bili prilično anemični na poslednje dve utakmice. To ne sme da se dogodi. Selektor je taj koji mora da ih trgne iz letargije, da im ulije motiv, vrati želju za pobedom. Ja sam imao praksu da igrače vodim u pozorište. Pa kad vidim da neko nije stavio kravatu, vratim ga u hotel da se presvuče. Ili ih odvedem na Avalu, prošetamo Partizanskim grobljem, onda im objasnim da su njihovi preci stvarali ovu zemlju, a na njima je samo da ispišu fudbalsku istoriju. Suština je da im nijednog trenutka ne bude svejedno da li će pobedili ili izgubili."

Prisetio se Živadinović i motivacionog razgovora s jednim od najtalentovanijih igrača svoje generacije, Dejanom Rambom Petkovićem.

"Rambo je moje dete, ali je uvek bio malo narcisoidan. Bilo je očigledno da su partije koje pruža daleko od nivoa njegovog realnog potencijala. Očitao sam mu lekciju pred utakmicu s Brazilom i rekao: ’Danas igraš protiv Milana Živadinovića. Izađi na teren i pobedi me, dokaži mi da nisam bio u pravu.' Izašao je i odigrao fenomenalan meč. Prodori, driblinzi, biciklice… Oduševio je publiku vanserijskim potezima. Prišao sam mu posle utakmice i pružio ruku: ’Majstore, pobedio si me.' Svaki igrač ima neki svoj kapric, ne možete svima da priđete na isti način. Meni je čast i privilegija što jedan Siniša Mihajlović danas kaže: 'Tako je nama bata Živa govorio.' Znate i sami da je Miha kroz celu karijeru bio tempirana bomba, a ja vam sada kažem da sam s njim imao najmanje problema. Jer sam umeo da mu priđem. Njega kad uvredite, spašavajte živu glavu. Ali ako ga osvojite, poginuće za vas na utakmici."

Iskusni stručnjak ne krije od koga je naučio osnovne postulate trenerskog i selektorskog zanata.

"Sve sam prepisao od Miljana Miljanića. ’Čiča’ je stalno govorio o tome koliko je bitno da te igrač gleda u oči. Čim spusti pogled, opomeneš ga da digne glavu i da te sluša šta mu pričaš. Mi smo igrali bez premija, radio sam u Savezu za platu od 100 maraka, a reprezentativci su jedva čekali da se okupimo i da obuku dres sa državnim grbom. Igrači vole kad imaju selektora koji je hrabar. Tumbu veoma poštujem i zato mu savetujem da bude mudriji. Neće ga igrači slušati samo zato što je on selektor reprezentacije. Mora da nametne autoritet kroz razgovor s tim momcima. Naravno, oni su ’bogovi’, ali na kraju uvek mora da bude kako selektor kaže.“

Komentarišući loše rezultate mlade reprezentacije Srbije, Živadinović apostrofira kontinuitet kao najvažniji faktor u radu sa svim selekcijama unutar jednog nacionalnog saveza.

"Da sam na mestu čelnika FSS, ne bih ništa zamerio Iliji Stolici i pružio bih mu šansu da i dalje radi s mladom reprezentacijom. Ali, uz jednu malu korekciju. Priključio bih stručnom štabu jednog iskusnog stručnjaka, koji se ne bi previše eksponirao i ugrožavao njegov autoritet, već bi isključivo imao savetodavnu ulogu. Svi smo mi to imali kada smo bili na početku trenerske karijere. Ovi mladi ne treba da se stide i da veruju da su bezgrešni. U kriznim situacijama kada se pomisli da više nema izlaza, do izražaja dolaze saveti iskusnih vukova koji su prošli sve i svašta u karijeri. Stolica je bio dobar igrač, znam da je vrlo studiozan i elokventan, nemam razloga da sumnjam da bi u budućnosti mogao da bude od velike koristi srpskom fudbalu i našoj reprezentaciji. Njegova izjava o formiranju profila A reprezentativca kroz rad u mlađim kategorijama me je podsetila upravo na metode velikog Miljana Miljanića.“

Nije Živadinović propustio priliku da evocira uspomene na rad s najvećim zvezdama jugoslovenskog fudbala.

"Deju Savićevića volim kao svog sina. Da je bio konstantno pod mojom kontrolom, bio bi najbolji na svetu. Ja vam tvrdim da je Dejo jači igrač od Mesija. Kakav Mesi? Ali Dejo je imao dvostruku ličnost. Umeo je da se okruži pogrešnim ljudima koji su mu odvlačili pažnju s terena i loše uticali na njegovu koncentraciju. Bilo je: ’Viđi, Dejo, 'oćeš ovi ili onu đevojku?’ A to ne može. Kod mene je trčao i kad izgubi loptu. On je takav, nemoj da ga hvališ, ali nemoj ni da ga kudiš. Često smo bili u kontaktu kad je bio u nemilosti Fabija Kapela. Ja mu kažem: ’Slušaj, večeras se ti i ja zajedno borimo protiv njega. Ti dobrom igrom, a ja izjavom da je slep kad ne vidi kakvog genija ima u ekipi.’ Dejo je, uz Piksija, najbolji igrač svih vremena u našem fudbalu. Jedan od onih za koje znaš da te nikada neće izdati."

A posle Deje?

"Ja sam slab prema Piksiju. Veliki igrač i veliki čovek. Prosto rođen za lidera, s karakterom pobednika i nesvakidašnjom harizmom. Pogrešio je što je otišao u Japan, jer je igrač njegovih kvaliteta morao da napravi mnogo bolju karijeru u Evropi. Pape Sušić je takođe bio vanserijski talenat, ali nije bio ’namazan’ za velikog asa. Pomenuo bih i Predraga Pašića, levo krilo u rangu Dragana Džajića. Samo što je Džaja kao fudbaler Crvene zvezde imao mnogo veći publicitet. Nadam se da mi niko neće zameriti, ali uvek sam tvrdio da su bosanski fudbaleri bili fudbalski inteligentniji od svih drugih igrača iz bivše Jugoslavije. Nije slučajno Gojko Zec obožavao da radi u Bosni i Hercegovini. Ja sam takođe veoma lepe trenutke igračke karijere doživeo u Čeliku iz Zenice. Zajedno s Milosavljevićem, Rajićem, Anovićem, Joškom Takačem, Lenkom Savićem… Blatuša je bila čudo, 15.000 ljudi na svakoj utakmici“, setno je konstatovao Milan Živadinović na kraju intervjua za Anadolu Agency (AA).