Nebojša Petrović
Sportski direktor fudbalske reprezentacije Srbije Darko Kovačević kaže da mu je gol na Koševu protiv Bosne i Hercegovine jedan od dražih u karijeri u dresu sa državnim grbom.
„To je bila prijateljska utakmica na početku ciklusa sa Dejom Savićevićem kao selektorom reprezentacije. Doživeli smo pre toga fijasko u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002. godine i stvarali smo tim za naredno Evropsko prvenstvo u Portugalu. Bosanci su bili ozbiljan protivnik, sećam se da je Hasan Salihamidžić bio prva vedeta tima, ali smo relativno lako rešili susret u našu korist. Prvi gol je postigao aktuelni selektor Srbije Mladen Krstajić, a ja sam u finišu prvog poluvremena postavio konačan rezultat“, rekao je za Anadolu Agency (AA) Kovačević, bivši napadač Crvene zvezde, Juventusa, Real Sosijedada i Olimpijakosa.
Nije mu se posrećilo ni u tim kvalifikacijama. Jugoslavija se saplela protiv Azerbejdžana, Petković je nasledio Savićevića, a Darko je posle prijateljskih mečeva sa Poljskom i Norveškom stavio tačku na reprezentativnu karijeru. Pored Bosne i Hercegovine, tresao je mreže Južne Koreje, Meksika, Nigerije, Malte, Kine, Rusije, Finske i Bugarske.
„Najlepši je taj protiv Nigerije na stadionu Zvezde u pripremnoj utakmici za Svetsko prvenstvo. Sviđa mi se i onaj protiv Finske. Dejo je bio selektor, dugo smo slamali otpor Finaca u Beogradu i tek u drugom poluvremenu stigli do važne pobede. Primio sam je na koleno i šutnuo iz prve. Ako bih birao najdraži, onda taj protiv Južne Koreje. Em je prvi, em je glavom. Savo je centrirao, ja skočio i zakucao u mrežu. Obožavao sam golove glavom“, izjavio je Kovačević.
Prelazak iz Proletera u Crvenu zvezdu, pored popularnosti, doneo mu je i niz drugih privilegija. Recimo, promociju u člana najboljeg državnog tima.
„Nikada neću zaboraviti spektakularan put u Južnu Ameriku. Nismo mogli da izaberemo atraktivnije rivale za povratak na veliku scenu posle sankcija. Savo je debitovao protiv Brazila, ja protiv Argentine. Zamenio sam Peđu Mijatovića i tih pola sata na terenu protiv Zanetija, Ortege i drugih gaučosa bilo je nešto specijalno. Draga mi je i ona utakmica protiv Urugvaja, godinu dana kasnije. Tu su nastupili isključivo igrači iz domaće lige, odnosno Zvezde, Partizana i Vojvodine. Savo je sa onom čalmom na glavi postigao pobedonosni gol. Odlična generacija, Adi Nađ, Ćira, Rambo Petković, Savo... Ta liga nije bila nimalo loša“, kazao je Kovačević.
Četiri godine posle premijere u Buenos Ajresu, Darko je deo najveće smotre svetskog fudbala.
„Mundijal u Francuskoj je zenit moje reprezentativne karijere. Osećao sam se savršeno, sve je išlo kako treba, slavili smo protiv Irana i imali kapitalna dva gola prednosti u duelu sa Nemačkom. U prvoj utakmici sam zamenio Piksija, drugu sam počeo i bio među najboljima na terenu. Sećam se da me je čuvao Koler, dobio sam skoro svaki duel, sačuvao svaku loptu, učestvovao kod Piksijevog gola i onda ta prokleta povreda. Ustupio sam mesto Perici Ognjenoviću i nisam se do kraja prvenstva vraćao na teren. Nemci su imali odličnu ekipu sa Mateusom i Birofom, stigli su do 2:2, da smo bili prvi u grupi išli bi na Meksiko i verovatno dogurali daleko. Još mi u ušima odjekuje ona Peđina prečka iz Tuluza“, prisjetio se Kovačević.
Kako li tek odjekuje huk 50.000 Holanđana posle svakog od šest golova na De Kajpu u četvrtfinalu Evropskog prvenstva.
„Tamo sam odigrao samo prvu protiv Slovenije i poslednju protiv Holandije. Nisam imao šta da tražim pored Save koji je blistao i zaslužio epitet najboljeg strelca šampionata. On i ja smo veliki prijatelji, bila mi je čast da delimo minutažu i kao cimeri, sobu u karantinu. Nikada se nisam bunio što sedim na klupi ili što ulazim kao zamena. Među nama nije bilo zavisti i ljubomore“, pričao je Kovačević.
Ovaj poslednji odgovor deluje vrlo simptomatično u situaciji kada se reprezentacija Srbije sve češće suočava sa otkazima onih najboljih igrača. Kao da direktor nacionalnog tima želi da kaže nešto što mu leši na srcu...
„Braneći boje reprezentacije, bio sam deo ekipe koju su činili vrhunski igrači, ali i veliki ljudi. Bilo je i tada problema, ali nikada interes pojedinca nije imao prioritet u odnosu na državni tim. Iskreno, zapanjen sam zbog izjava koje su pojedini igrači davali uoči važne utakmice sa Portugalom na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Sve ih poštujem, do skoro sam bio u njihovoj koži i zato mi ne pada na pamet da ih javno prozivam. Ipak, jedna stvar mi mi ne da mira. Svi smo mi napravili karijere preko dresa reprezentacije. Ovi koji sada odbijaju poziv selektora, pljuju u tanjir iz koga jedu. Grb i zastava Srbije su svetinja, sujeti i ličnim interesima nema mesta tamo gde se brani čast otadžbine“, decidan je Kovačević.
Posle Luke Milivojevića koji se posle Mundijala u Rusiji zarekao da neće igrati za Srbiju dok je Krstajić na funkciji selektora, isti korak preduzeo je i defanzivac Anderlehta Ivan Obradović uoči gostovanja u Lisabonu:
„Svima njima poručujem da nikada više neće braniti boje reprezentacije, bez obzira na ime selektora. Srbija nikoga neće da moli i ja prvi ne dozvoljavam nikome da suludim zahtevima i ucenama urušava ono što ostatak ekipe gradi svojim poštenim odnosom prema obavezama. To nigde nema da igrači vode politiku Saveza i da oni smenjuju selektore, direktore i čelnike fudbalskih organizacija“.
Tokom igračke karijere, delio je svlačionicu sa mnogim vedetama svetskog fudbala. Ipak, jedno ime zauzima posebno mesto u Darkovoj memoriji.
„Zi-Zu. Za mene, najbolji igrač svih vremena. Ponavljam, za mene. Neko kaže Pele, neko Maradona, ovi mlađi zapeli za Mesija i Ronalda... ali, kod mene apsolutno nema dileme. Pazi, tada se sve vrtelo oko Zidana. On je organizovao igru, povlačio loptu, driblao, asistirao, davao golove. Takinardi, Davids, Del Pjero, ja... svi smo gledali gde je Zidan. Svaka lopta njemu. Posle 60. minuta, on je toliko umoran da ne može više da stoji na nogama. Na treningu, svi bežimo od Zidana, da ne ispadnemo smešni. Sećam se jednih priprema, šta je uradio Ćiru Ferari, mi smo popadali na teren i valjali se od smeha“, govorio je Kovačević.
Sa Juventusom nije osvojio titulu jer su se oba puta isprečili rimski klubovi. Najpre Roma, pa Lacio. Ni u Španiji nije bio prvak, ali se drugo mesto, sa dva boda zaostatka za Real Madridom, može smatrati prvorazrednim podvigom. I dan danas, kada se u Srbiji kaže ’Real Sosijedad’, prva asocijacija je tandem ’Kovačević-Nihat Kaveči’.
„Nije bio klasičan centarfor, nešto tipa Aleksandra Mitrovića ili mene. Ali smo fenomenalno funkcionisali i sarađivali u špicu. Ostali smo u sjajnim odnosima, čujemo se povremeno i uvek se prisetimo te utakmice protiv Real Madrida koja je obeležila naše karijere. Bili smo dvostruki strelci u veličanstvenoj pobedi od 4:2. Nije mi i dalje jasno kako smo prokockali toliku bodovnu prednost. Ta prokleta Selta. Kao da mi je suđeno da najveće fudbalske brodolome doživim u Vigu. Prvo sa Juventusom u Kupu UEFA, zatim i sa Sosijedadom u prvenstvu Španije. Doduše, kiksnuli smo i protiv Valensije, a bar jedan remi iz ta dva meča bio nam je dovoljan za titulu. Propustili smo istorijsku šansu da posle 20 godina vratimo trofej u San Sebastijan“, rekao je Kovačević.
