Prošle su tri decenije od 2. jula 1990. godine, kada je 114 delegata tadašnje pokrajinske Skupštine Kosova, unutar jugoslovenske Republike Srbije, potpisalo Ustavnu deklaraciju o nezavisnosti Kosova, poznatu i kao Deklaracija 2. juli, javlja Anadolu Agency (AA).

Drugi juli se smatra kamenom temeljcem države Kosovo, jer je označio polazište za osamostaljenje Kosova od Srbije i dobijanje jednakog tretmana u odnosu na tadašnje republike u sastavu SFRJ. Usvajanje Deklaracije 2. juli, Kosovo je proglašeno republikom, ravnopravnom jedinicom Jugoslovenske federacije i utrt je put za dalje akcije izgradnje kosovske države.

Kao nastavak usvojene Deklaracije, usledilo je 7. septembra 1990. godine održavanje Skupštine Kosova u Kačaniku, poznate kao Kačanička skupština. Sledi Kačanički ustav kojim je legitimirana politička stvarnost u skladu sa demokratskom voljom građana Kosova izraženom na referendumu o nezavisnosti održanom u septembru 1991. godine, nakon čega su organizovani prvi parlamentarni i predsednički izbori u maju 1992. godine. Iz tih izbora nastaje prvi pluralistički parlament i Vlada Republike Kosovo, koja je paralelnu vladu organizovala kao oblik institucionalnog otpora sve do rata na Kosovu 1999. godine.

Ovaj istorijski razvoj za Kosovo, na kome je izgrađena njegova državnost biće međunarodno potvrđen, 17. februara 2008, proglašenjem nezavisnosti Republike Kosovo.

- Hyseni: Hrabrost nam je ulivao narod -

Tadašnji delegat kosovske Skupštine Feride Hyseni u izjavi za Anadolu Agency (AA) prisetila se vremena kada je izglasana Deklaracija 2. juli u strahu i pod pretnjama srpske policije. Ona je podsetila da je sednica bila zakazana za 2. jul u sali za plenarne sednice u kojoj se i danas održavaju sednice Skupštine Kosova, ali tadašnji predsedavajući Skupštinom to nije dozvolio, pa su albanski delegati tog jutra zatekli zatvorena vrata.

U takvoj situaciji i sa upornošću, ali hrabrosti koju je ulivao narod, delegati su u dvorištu skupštinske zgrade pročitali i potpisali Ustavnu deklaraciju.

"Kada smo videli da uopšte nije moguće da uđemo unutra, doneta je odluka da se taj čin održi ispred Skupštine. Bili smo okruženi policijom, koja je bila i u zgradi nasuprot parlamenta, koja je tada bila državna apoteka i ustanova za socijalni rad. Na krovu su, takođe, bili snajperisti. Ali, hrabrost smo dobili od stanovništva, koje je tog dana bilo u velikom broju oko nas i plašili smo se za njih da im se nešto ne dogoditi “, kazala je Hyseni.

Kosovo je autonomiju kao sastavni deo Federacije Jugoslavije steklo Ustavom iz 1974. godine, čime je dobilo gotovo ista prava kao i ostalih šest republika. Međutim, marta 1989. Srbija na čelu sa Slobodanom Miloševićem nasilno ukida kosovsku autonomiju, vraćajući je pod svoju vlast, što je nateralo tadašnje kosovske delegate na konkretne korake nekoliko meseci kasnije.

"Definitivno smo to morali da tražimo, jer mi smo kao autonomija bili konstitutivni element federacije u to vreme. Srbija je to prisilno suzbila i morali smo nešto da učinimo. Naša Skupština je postojala šest meseci, do nasilnog ukidanja i tih šest meseci smo praktično pružali otpor, nismo normalno radili, odbijajući zakone Srbije i o obrazovanju i o zdravstvu, kao i prostorne planove u svakoj oblasti", kaže Hyseni.

- Šta je sadržavala Ustavna deklaracija od 2. jula 1990. -

Ustavna deklaracija od 2. jula objavljena je dan kasnije u "Službenom glasniku" Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo (SAPK). Napisali su je članovi Akademija nauka i umetnosti Kosova, na čelu sa akademskim Gazmendom Zajmijem, kao i kosovski pravnici i delegati, i sadržavala je 5 glavnih tačaka.

Deklaracija je, pored ostalog, potvrdila Kosovo kao političko-ustavnu zajednicu i „zajednički političko-ustavni položaj građana i ravnopravnih nacionalnosti na Kosovu, gde se Albanci kao većina kosovskog stanovništva i jedan od najbrojnijih naroda u Jugoslaviji, kao i Srbi i drugi na Kosovu smatraju narodom, a ne nacionalnom manjinom.