Humana Novosađanka Mia Kuzmanović brine o 24 porodice: Roba i osmeh do kućnog praga ljudima u karantinu

Novosađanka Mia Kuzmanović više od mesec dana svoje vreme posvećuje da bi pomogla sugrađanima koji ne mogu da izlaze iz svojih domova, odlazeći za njih u nabavku.

Od početka uvođenja vanrednog stanja zbog epidemije koronavirusa, promenilo se mnogo toga kada je reč o svakodnevnim aktivnostima, a pogotovo građanima starijim od 65 godina, jer su donedavno bili uskraćeni za mogućnost izlaska, ali i kupovinu.

- Briga o bolesnoj drugarici -

Zahvaljujući humanoj Novosađanki 24 porodice mogu da računaju da će ono što im treba iz nabavke dobiti na kućnu adresu, uz neizostavni osmeh, javlja Anadolu Agency (AA).

Mia već nekoliko godina brine o svojoj drugarici koja je obolela od multiple skleroze i kojoj je svakodnevna kućna nega potrebna, ali se od uvođenja vanrednog stanja pre mesec i po dana sve promenilo, jer su zabrane uvedene prvo, a dozvole sukcesivno pa je gotovo dve nedelje Mia bila onemogućena da pomogne svojoj prijateljici kojoj je pomoć bila preko potrebna u vreme policijskog sata. Međutim, lista onih kojima pomaže do danas je mnogo, mnogo veća nego s početka vanrednog stanja u Srbiji.

Kako navodi u razgovoru za AA, preko Centra za socijalni rad uspela je da obezbedi dozvolu za potrebe kućne nege za kretanje u vreme policijskog časa, ali je ubrzo uvidela da u zgradi gde joj živi prijateljica ima mnogo starijih ljudi kojima nema ko da ode u nabavku.

"Nekima su deca u inostranstvu ili su u drugom gradu pa nema ko da im ide u nabavku i bilo je normalno da im se nađem pri ruci. Uglavnom se radi o kupovini dnevnih potrepština, kućne hemije i lekova. Otkako ih snabdevam preporučujem da ni ne idu do prodavnica, već da se prošetaju ako im je već dozvoljeno", navodi Kuzmanović.

- Pešači više od 10 kilometara dnevno -

Ona navodi da se broj adresa na koje dva puta nedeljno odlazi i snabdeva ljude u potrebi povećavao pa dnevno prepešači 10 do 13 kilometara donoseći osnovne životne potrepštine svojim sugrađanima. Neki su za nju čuli od komšija pa su joj se obratili, a neke je srela i na ulici i ponudila im je pomoć.

"Primetila sam u radnji starijeg čoveka u vreme zabrane kretanja za starije od 65 godine, prišla mu i upitala ga zašto izlazi iz kuće u vreme kada za njegovu generaciju nije dozvoljeno, ali mi je odgovorio da ima tri sina, svi su u inostranstvu i nema ko da ide za njega u nabavku. Ja sam mu rekla da mi ostavi adresu, uzela od njega spisak namirnica, poslala ga kući i od tog dana i njemu kupujem šta treba", kaže Kuzmanović.

Kako ističe, ne radi se tu samo o kupovini, već i o komunikaciji s ljudima koji su izolovani u svojim domovima, jer je svakome potrebna i lepa reč i osmeh.

"Nažalost, mnogi ne shvataju da osobe koje imaju preko 65 godina jesu i te kako aktivne i to što su zatvoreni u stanu im psihički izuzetno teško pada. Upoznala sam divne osobe za ovih četrdesetak dana. Neki su u karijeri bili učitelji, neki majstori, a neko je radni vek proveo u ugostiteljstvu", pojašnjava Mia.

- Sigurnost prije svega -

Pošto pešači gotovo svakodnevno u vreme policijskog sata, pojedini ljudi kojima donosi namirnice hteli su čak da joj kupe bicikl, ali je to odbila. Ono bez čega ne izlazi iz kuće su maska, rukavice, vizir i dezinfekciona sredstva, jer osim kupovine namirnica pazi i na zdravstvenu bezbednosti svojih privremenih štićenika.

Ipak, prvi izlazak u vreme policijskog časa, kako nam priznaje, bio je stresan, jer je grad bio sablasno pust, a njena dozvola za kretanje limitirana je na ulice gde se nalazi osoba kojoj je potrebna kućna nega, dok neki od ljudi kojima donosi namirnice žive i dalje od te lokacije.

"Već prvi dan me je policija legitimisala i to u zoni za koju nisam imala dozvolu za kretanje. Međutim, objasnila sam im kojim povodom idem i progledali su mi kroz prste. Usput sam upozorila policajca da pravilno koristi zaštitnu opremu zbog svoje bezbednosti, jer je moja dokumenta proveravao bez rukavica. Sutradan kada sam u vreme policijskog časa prolazila pored patrole, policajac me je pozdravio pokazujući rukavice na rukama", napominje ova humana Novosađanka.

Ne zadržava se dugo ispred vrata sugrađana kojima pomaže, ali je zadovoljstvo uzajamno.

"Lep je osećaj kada te prate pogledom sa prozora, mašu ti kad se približavaš njihovom ulazu. Ljudi su željni pažnje, društva i druženja. A ja im, bar na kratko to pokazujem kada im dođem na vrata. U znak zahvalnosti dobijem slatkiše, neko mi je poklonio i cveće, a za Uskrs sam dobila čokoladnog zeca. Jedna gospođa me pitala - Šta će biti ako sve ovo ukinu? Odgovorila sam joj da će se sve vratiti u normalu, ali mi je ona odgovorila: Ja sam se jako navikla na tebe", navodi Mia.

- Humanost istinska potreba -

Nevoljno je pristala da pišemo o njenom humanitarnom radu, navodeći da humanost ne treba da bude pomodarstvo i prilika za ličnu promociju, već pre svega istinska potreba da se pomogne drugima ne samo u vanrednim okolnostima, već u svakodnevnom životu.

"Većina ni ne zna kako se zovem. Zovu me 'plavuša'. Treba biti human i obratiti pažnju na svoje okruženje. Neki ljudi koji su imali ispunjen socijalni život i ostali uskraćeni za kretanje nakon uvođenja vanrednog stanja imaju ponos i neće da traže pomoć. A ona im je potrebna. Treba mi da učinimo prvi korak. Jer ako izgubimo humanu crtu, čemu da se nadamo u životu? Možda će i nama jednog dana zatrebati pomoć. O tome treba razmišljati i decu vaspitavati u tom smeru", zaključuje Mia Kuzmanović.