Zoran Slišković: Plakao sam kad me je Željo prodavao Dinamu

Zoran Slišković pripada poslednjoj generaciji fudbalskih šmekera kojima je „treće poluvreme“ često bilo važnije od same utakmice. Bivši as Željezničara kaže da se ovaj današnji fudbal nikako ne uklapa u njegovu filozofiju igre.

„Kada sam počinjao da treniram, prvo su me terali dva sata da žongliram sa loptom. Bili smo tehnički potkovani i svaki tim je imao bar pet igrača koji su mogli driblingom da naprave višak. Ovo danas je sve nešto industrijski. Primi, daj, ispucaj… Dugo na ovim prostorima nisam video nekog virtuoza koji je u stanju da predribla par igrača i da se ušeta u gol. Dok sam bio u Želji, morao sam plakati da mi neko doda loptu. Onda odem u Dinamo, isti slučaj. Svi driblaju. Ovi sada dodaju loptu i beže, kriju se. Kao da kažu radi sa njom šta god hoćeš, samo je meni ne vraćaj. Niko neće da preuzme rizik. Meni je to negledljivo, nije kompatibilno sa mojim poimanjem fudbala“, rekao je za Anadolu Agency (AA) Slišković.

I pored oskudice sa istinskim fudbalskim majstorima, dogodi se da klubovi iz našeg regiona doguraju do grupne faze Lige šampiona ili Lige Evrope.

„Dinamo odskače jer ima vrhunski skauting i dobro organizovanu bazu. Prate mlade igrače i ništa ne može da im promakne. Zvezda u poslednje vreme beleži zapažene rezultate na evropskoj sceni, ali videćemo hoće li uspeti da napravi kontinuitet kao Dinamo. Meni je tokom igračke karijere najslađe bilo da igram na Marakani. Sjajna atmosfera, pun stadion, niko te ne čuva. Ti znaš da ćeš izgubiti, ali imaš prostora da se razmahneš. Naigraš se fudbala i nema veze što si primio tri, četiri komada. Zvezda je uvek bila šmekerska ekipa, igrali su bez markacije, na gol više… A najteže je bilo protiv Hajduka. Čvrsta ekipa, svi jaki, visoki“, istakao je Slišković.

Protiv Splićana je možda bilo i dodatnog inata, jer je jedan rođeni Hajdukovac morao da se dokazuje daleko od Poljuda.

„Takva su bila vremena. Prestao sam da navijam za Hajduk u trenutku kada su počeli da dovode igrače sa strane. Uzimali su Pejovića, Mihića, Barnjaka i druge, a mi koji smo tu rođeni nismo dobijali nikakvu šansu. Tako je i Joško Popović, drugi strelac u istoriji hrvatske lige, morao da ide zaobilaznim putem, pa je iz Neretvanca otišao u Velež. To je ta politika kluba koja je koštala Hajduk silne milione. Pa oni ni jednog svetskog talenta poput Luke Modrića nisu uspeli da prepoznaju i pustili su ga da ode u Dinamo. U svoje vreme sam bio izabran za desetog sportistu Dalmacije. U konkurenciji fudbalera, košarkaša, vaterpolista, rukometaša… Valjda je to bilo dovoljno da dođu bar jednom da pogledaju neku moju utakmicu. Zato sam i prešao da navijam za Dinamo i tako je i dan danas“, govorio je Slišković.

Za Dinamo navija, ali je Željo ostao zauvek u srcu.

„Sve mi se namestilo. Mitski stadion Grbavica, centar grada, sjajni navijači… Brzo sam se adaptirao, bila je to ljubav na prvi pogled. Iskreno, ne znam kako bih izdržao bez mog Trpnja da sam otišao bilo gde osim u Sarajevo. Ljudi su me voleli, zaustavljali me na ulici, osećao sam se kao kod kuće. Kasnije sam plakao kada su me prodavali u Dinamo. Nije mi se išlo. Pusti pare, pusti sve. Meni je Željo bio smisao života. Ali klub je živeo od prodaje igrače i morali su da zarade na mom transferu da bi zatvorili finansijsku konstrukciju. Otišao sam teška srca“, prisećao se Slišković.

Stariji ljubitelji fudbala vezuju ime Zorana Sliškovića za teški incident sa Refikom Šabanadžovićem koji se dogodio na utakmici Željezničar – Crvena zvezda.

„To mi je najgore iskustvo u karijeri. Njemu je ta utakmica bila prvo gostovanje na Grbavici posle odlaska iz Želje u Zvezdu. Celo Sarajevo je brujalo da sam ga namerno povredio. Budalaštine. Nikada u životu nisam udario protivničkog igrača. Bio je to najobičniji duel na sredini terena, Šaban je udario glavom u moj kuk i ostao bez svesti. Sva sreća da je naš doktor Braco Jurišić odmah shvatio ozbiljnosti situacije. Da mu nije na vreme izvadio jezik, verovatno bi umro. Ali skroz bezazlen duel, čak nije bio ni faul, čini mi se da je sudija pokazao na aut. Tek sam kasnije shvatio šta je moglo da se desi. Igrali smo posle zajedno u Atini, družimo se i dan danas. Kad odem u Sarajevo, obavezno se vidimo, popijemo piće, popričamo o svemu. Stalno mu kažem, kamo sreće da sam išao namerno da te fauliram, ne bi bio na ivici smrti“, rekao je Zoran Slišković.