ANALIZA - Francuski problemi oko genocida u Ruandi se nastavljaju

Piše: Yasar Demir

- Yasar Demir doktorirao je 2010. godine sa Univerziteta u Strazburu sa disertacijom o tome kako je Hatay postao turska provincija i francuskoj politici prema Levantu. Autor je dve knjige "Fransa’nın Yakındoğu Politikası" (Francuska politika prema Levantu" i "Suriye ve Hatay" (Sirija i Hatay)

ISTANBUL (AA) - Nakon završetka faze modernizacije i prelaska u postkolonijalizam, kolonijalizam, primarna paradigma pod kojom deluje francuska država, izgleda da je stvorila katastrofalne efekte u pogledu ljudske istorije. Francuska je ušla u istoriju kao uzrok masakra jednog miliona ljudi u Ruandi, gde se postavila kako bi zaštitila svoje socijalno-ekonomsko postojanje u Centralnoj Africi.

Čini se da su dugogodišnje žestoke rasprave između političara, intelektualaca, umetnika i mnogih nevladinih organizacija unutar i izvan Francuske dostigle tačku u kojoj sada imaju uticaja. Prvi put je francuski predsednik izričito priznao da se dogodio genocid u Ruandi. Pre nego što detaljno pređemo na ovo, važno je da osvežimo sećanja na vezu Francuske sa Ruandom i događaje koji su usledili.

U Ruandi su postojala tri glavna plemena: Hutu (većina), Tutsi i Pigmeji. Pojavom zapadnjaka u regionu, Ruandijanci, koji su bili fundamentalno ujedinjeni u pogledu rase i kulture, odvedeni su u nepovratnu političku i socijalnu situaciju. Nemci su prvi osnovali koloniju u Ruandi 1890. godine. U zemlji, koja je Belgijancima data posle Prvog svetskog rata, podstaknut je unutrašnji sukob zbog značenja koja su namerno dovođena u vezu sa plemenskom kulturom, iako su bili ljudi iste nacije. U tom cilju podržani su manjinski Tutsi.

- Preuzimanje vlasti -

Uprkos tome što su bili manjina, Tutsi su kontrolisali zemlju, jer im je usađeno verovanje da su bili ugledniji, snalažljiviji, fizički jači i lepši. Većinsko pleme Hutu, sa druge strane, tretirano je kao drugorazredne osobe. Za rezultat, velike socijalno-kulturne i društveno-političke podele razvile su se između dva plemena. Ovaj proces se nastavio sve do posle Drugog svetskog rata. Belgijanci, koji su prethodno bili dominirajuća sila u regionu, naglo su se predomislili i umesto toga počeli podržavati Hutu, provocirajući ih protiv dominantnih Tutsija. Nakon toga, u atmosferi razorenoj sukobima, priznata je nezavisnost zemlje, a izbori su održani 1962. godine pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Stranka pokreta za oslobađanje Hutua (Parmehutu) izabrana je na izborima. Sa autoritetom koji je proizašao iz pobede na izborima, započeti su napadi na Tutse, koji su nekada bili jači u društveno-političkom smislu. Kao rezultat toga, zaklano je 160.000 Tutsija. Tutsima, koji su činili devet odsto stanovništva, nije ostao gotovo nikakav životni prostor. Belgijanci, treba napomenuti, koji su bili zauzeti eksploatacijom zemlje dok se sve to odvijalo, nisu se mešali u sukobe i ostali su posmatrači.

Takođe treba napomenuti da je i među Hutusima bilo borbe za moć. U stvari, Juvenal Habyarimana, pripadnik plemena Hutu, preuzeo je vlast pučem 1973. godine. Međutim, situacija Tutsija se nije promenila. Kao rezultat toga, mnogi Tutsi su se sklonili u susedne zemlje, posebno Ugandu, te odatle nastavili svoju borbu. U tom trenutku izbili su oružani i krvavi sukobi između dva plemena, a život u Ruandi je zastao. Takođe treba napomenuti da je Britanija bila prisutna u Ugandi. Iako se, kad se razmotri razvoj događaja na terenu, činilo kao da su se borili pripadnici Hutua koje podržavaju Belgija i Tutsi, koje podržavaju Britanci, u stvarnosti nije bilo takve tenzije između dve zemlje u Ruandi; naprotiv, stav Belgije i Britanije bio je takav da se činilo da su delovali u tajnom dogovoru.

Pucanje u avion u kojem je bio predsednik Juvenal Habyarimana 6. aprila 1994. godine započeo je lanac događaja koji je klanje pretvorio u genocid. Prema dostupnim informacijama, u mesecima koji su usledili ubijeno je između 800.000 i milion Tutsija. Toliko da je ubijanje na najmučniji i najgnusniji mogući način postalo cenjeni stav plemena Hutu. Čak su i nevladine organizacije, crkve i organizacije za pomoć u Ruandi optužene da su umešane u zločine.

Razmotrimo sada ulogu Francuske u genocidu u Ruandi. Kao rezultat razmišljanja koje Afriku smatra svojom, Francuska je podržala sadašnju ruandsku administraciju sarađujući s njom na vojnom polju 1975. godine. Njihovi bilateralni odnosi su se dalje razvijali i dostigli ozbiljan nivo tokom 1990-ih, kada je Francuska zamenila Belgiju. Ruandska vojska bila je naoružana francuskim oružjem. I sa tim oružjem, Tutsi su bili podvrgnuti opštem genocidu.

Treba napomenuti i da su pojedini ljudi u Francuskoj reagovali na masakre koje su pripadnici Hutua činili nad Tutsima. Jean Varret, koji je tada bio vojnik, otvoreno je govorio o incidentima tokom televizijskog intervjua u martu 2019. godine. [1] Penzionisali general kazao je da je bila pogrešna vojna podrška data pripadnicima Hutua i da su nedužni ljudi brutalno ubijeni tim oružjem, te dodao da je na to upozorio Francuski generalštab, koji nije hteo ni da ga sasluša. Značajno je, ali i interesantno da su neki vojni zvaničnici visokog nivoa navodno pokušali da ga uklone sa funkcije. Kao rezultat toga, po naređenju tadašnjeg socijalističkog predsednika Francoisa Mitteranda, Francuska je navodno pokušala da se umeša u masakre u vojnoj operaciji Turquoise. Međutim, ovaj potez Francuske još je više razbesneo Hutue, uprkos činjenici da nije zaustavio zločine. U stvari, izneti su ozbiljni navodi da je počinioce štitila francuska vlast, što je rezultiralo podnošenjem tužbi.

Postoje i ozbiljna priznanja o stavu koji je zauzela Francuska. Na primer, Bernard Kouchner, koji je tada bio ministar zdravlja Francuske, tvrdi da je pozvao predsednika Mitterranda i izvestio o trenutnoj situaciji, ali je predsednik prekinuo uz konstataciju "da preteruje". Zašto je Francuska ostala tiha o genocidu u Ruandi i dalje zahteva objašnjenje. U konačnoj analizi, zasnovanoj na dostupnim informacijama, Hutui su frankofoni narod i neretko se smatraju frankofilima. Može se raspravljati da li je Francuska tražila konsolidaciju svog uticaja u tom regionu. Sa jedne strane, Tutsi su bili podržani od Britanaca. Kada se fokusiramo na te dve tačke, možemo zaključiti da je milion ljudi masakrirano kao rezultat drevnog francusko-britanskog rivalstva koje se odvijalo u nevinoj zemlji poput Ruande, gazeći sve ljudske vrednosti. Kao što vidimo, postkolonijalizam je i dalje izvor ugnjetavanja i nesreća u Africi.

Ukoliko želimo da znamo da li se u Ruandi dogodio genocid ili ne, treba da pogledamo definiciju u međunarodnom pravu. Pojam "genocid" je kombinacija reči "genos" (rasa na grčkom) i "cide" (ubiti na latinskom). Pojam koji je skovao poljski istoričar Raphael Lemkin 1933. godine, genocid znači "biološko i kulturno uništavanje nacionalnih, etničkih, rasnih ili verskih grupa". Ovaj koncept, na koji je svet skrenuo pažnju ratnim zločinima koje su počinili nacisti u Drugom svetskom ratu, usvojen je, kako je gore opisano, na sastanku Generalne skupštine Ujedinjenih nacija održanom 9. decembra 1948. godine i odredbama koje treba primeniti u vezi ss tim su jednoglasno prihvaćene. [2]

- Genocid u Ruandi ponovo na agendi -

Prethodnih godina, često se tvrdilo da je Francuska bila saučesnik u genocidu protiv Tutsija. Kao rezultat toga, ljudi su počeli da tvrde da bi Francuska trebalo da se izvini za svoju kolonijalnu istoriju. Po prvi put je predsednik Macron osnovao komisiju, kojom je predsedavao istoričar Vincent Duclert, da detaljno istraži ovo pitanje. Svrha je bila utvrđivanje položaja Francuske tokom genocida u Ruandi. Izveštaj je na kraju objavljen i iako su ga neki smatrali pozitivnim razvojem događaja, primljen je sa negativnim povratnim informacijama prokolonijalističkih političara. Uprkos neaktivnom vršenju genocida, Francuska je identifikovana kao saučesnik u izveštaju zbog podrške Hutuima i vojnog prisustva u regionu dok se genocid odvijao. Konačno, predsednik Macron pokrenuo je novu debatu, izjavivši da podržava ideju izvinjenja i suočavanja sa kolonijalnom prošlošću zemlje.

Međutim, od ključne je važnosti objasniti zašto se odlučio za takvu strategiju. Prema našoj analizi, socijalno-ekonomski posmatrano, Francuska se suočava sa ozbiljnim gubitkom zemlje u Africi od 2000-tih. To potvrđuju i trenutni ekonomski pokazatelji. Afrikanci takođe žele kulturno okruženje u kojem bi njihove bilateralne veze mogle ravnopravno cvetati i rade na iskorenjivanju ostataka kolonijalne kulture. Iako postoji neizvesnost u pogledu obima eksploatacije koja je u toku protiv njihove volje, oni u konačnici nastoje da iskoriste resurse svojih zemalja za svoj interes. To bi, naravno, imalo negativan uticaj na regionalni uticaj Francuske. Čini se da Francuska pokušava da popravi ograde sa Afrikancima u svom najnovijem potezu uklanjanjem po strani prošlih pitanja poput genocida, tragedije i eksploatacije, kao i plaćanjem nadoknada. Ruanda je očigledno prvi ozbiljan korak u tom pravcu.

Čak i kad bi se Francuska izvinila Tutsijima, vladavina Hutua ostala bi nepromenjena, a oni koji su masakrirali milion ljudi, na neki način bi bili oslobođeni ovim izvinjenjem. U stvari, postoji neizvesnost oko toga kakve bi se sankcije nametale ubicama ili kolika bi bila naknada žrtvama. Kao rezultat, administracija Hutua stupila bi u novi savez i sarađivala sa Francuskom, koja bi ih oslobodila, i zauzela svoj položaj u savremenom svetu. Tako bi Francuska izrazila svoju "zahvalnost" davanjem izvinjenja (sa izvesnom potencijalnom nadoknadom), istovremeno sadržeći rastuće antifrancusko osećanje širom Afrike kao "novog pokrovitelja Hutua".

Konačno, gospodin Macron je bio u prestonici Ruande, Kigaliju 27. maja kako bi se izvinio za genocid. Međutim, njegov rečnik je bio daleko od bilo kakve krivice, samo im je trebalo da priznaju da je Francuska bila zapostavljena tokom masakra. Kao rezultat, Francuska se mogla izviniti samo zato što nije uspela da spreči događaje i negirala je optužbe da je učestvovala u genocidu. [3] Naravno, Francuska se neće suočiti ni sa kakvim osudama; naprotiv, preduzimanjem ove akcije, Francuska će moći da stekne reputaciju širom sveta kao zemlje koja je pokazala hrabrost da se suoči sa svojom prošlošću. Zapravo, često naglašavanje gospodina Macrona na "okretanju novog lista" u njegovom govoru podržava gore iznete stavove.

Prevod sa turskog jezika: Can Atalay

*Mišljenja iznesena u tekstu pripadaju autoru i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Anadolu Agency (AA).

[1] https://www.franceinter.fr/monde/genocide-au-rwanda-la-faute-de-la-france.

[2] Verda Neslihan Akün, Milletlerarası Mahkeme İçtihatlarında Jenosid, İstanbul Üniversitesi Sosyal Bilimler Enstitüsü Kamu Hukuku Anabilim dalı, Yüksek Lisans Tezi, İstanbul, 2003.

[3] https://www.lemonde.fr/afrique/article/2021/05/27/a-kigali-emmanuel-macron-espere-le-don-du-pardon-de-la-part-des-rescapes-du-genocide_6081711_3212.html