Stanković: Ulaskom u Hall of Fame postao sam besmrtan

BEOGARD (AA) – Nebojša Petrović –

Legendarni srpski fudbaler Dejan Stanković u ponedeljak je i zvanično ušetao u galeriju besmrtnih. Pre početka utakmice Serije A protiv Kjeva na San Siru, organizovana je svečanost na kojoj je ljubimac navijača Intera postao član ’Kuće slavnih’ jednog od najvećih i najpopularnijih klubova na svetu. U ekskluzivnom intervjuu za Anadolu Agency (AA), najtrofejniji fudbaler svih vremena u našem regionu, nije krio emocije:

„To je jedno od najvećih priznanja u mom životu i mojoj karijeri. Hvala pre svega porodici Morati koja mi je omogućila da obučem dres slavnog Intera. Hvala svim trenerima sa kojima sam sarađivao, kao i saigračima koji su mi davali podršku čak i u trenucima kada nije išlo sve kako treba. Naravno, veliku zahvalnost dugujem i mojoj porodici, bez njih bi sve ovo što sam postigao u karijeri bilo praktično nemoguće, a sa njima je dobilo jednu posebnu dimenziju“.

Pre Dejana Stankovića, u Interovu ’Kuću slavnih’ ušao je čuveni nemački reprezentativac Lotar Mateus.

„Znate kako, karijere traju. Počne se i završi se... I to je lepo, ima šta da se ispriča. Ali kad te neko stavi u besmrtnost, to je već poseban osećaj. Nisam o tome razmišljao. Pre izvesnog vremena, povodom proslave 110 godina od osnivanja kluba, organizovano je glasanje za najbolje igrače u istoriji Intera po linijama tima. Lotar i ja smo bili u konkurenciji na poziciji ’polutke’ i on me je dobio za stotinjak glasova. Njega su još tada proglasili stanovnikom ’Kuće slavnih’ i znam koliko mu je bilo drago. I ove godine kažu da je došao red na mene. Bio sam uzbuđen. Nije me uopšte zanimalo šta ću dobiti kao poklon. Da li je plaketa, dres, orden... Nisu morali ništa da mi daju. Samim tim što su me stavili u ’Hall of Fame’ kluba za koji sam igrao i srcem i dušom i za koji sam ponosno znojio dres svaki put kada sam kročio na teren, za mene je dovoljna satisfakcija. Verujte mi, mnogo mi znači. Bilo je zaista emotivno, mnogo emotivno. Ja, srcem, nikada nisam ni odlazio iz Intera. Ali ovim činom, obezbedili su mi mesto među besmrtnima“, rekao je Stanković.

Kao nekome ko je 2010. godine u prestonici Španije osvojio Ligu šampiona i zaokružio ’Tripletu’, Stankoviću je teško da se pomiri sa činjenicom da njegov sunarodnik Dušan Tadić neće imati priliku da oseti čari ’magične madridske noći’.

„Žao mi je mnogo. Imali su sve u svojim rukama. Primili su dva gola za 200 sekundi i psihički totalno pali. Uspeli su da naprave još par kontri, ali se po pristupu igri i po stajanju na terenu videlo da to nije više onaj isti Ajaks. Možda su u najgorem mogućem trenutku pokazali da su još uvek mlada ekipa. Sve je to izgledalo sjajno u Madridu protiv Reala i u Torinu protiv Juventusa. I onda kod kuće primiš gol u 96. minutu i ispadneš, iako si na poluvremenu imao tro gola prednosti. To ekipe sa iskustvom sebi ne bi dozvolile“, istakao je Stanković.

Drugi put od kako se igra ovaj format Lige šampiona, o tituli prvaka Evrope odlučivanje dva engleska kluba. Nakon onog penal ruleta između Čelzija i Mančester junajteda po moskovskom pljusku, sada je red na Liverpul i Totenhem:

„Ovo je najspektakularnija završnica Lige šampiona u poslednjih nekoliko godina. Navikli smo na dominaciju Real Madrida i Barselone i ovo je za sve nas nešto novo. Razvoj događaja u oba revanša ali i sve ono što se dešavalo u toku nokaut faze, govori o tome da u fudbalu više ništa nije nemoguće. Igra se do poslednje sekunde i ne smete nijednog trenutka da pomislite da je posao završen. Naročito ako igrate protiv kluba kao što je Liverpul koji ima onakvu publiku. Ne mogu da nađem pravu reč da opišem onaj neverovatan rasplet na Enfildu. Dok sam leteo iz Milana ka Beogradu, čitao sam intervju sa Zvezdanom Terzićem i slažem sa njim da pobeda Zvezde protiv Liverpula sada dobija sasvim drugu dimenziju“.

Stanković sa ponosom ističe podatak da su njegova dva kluba među retkima koji su ove sezone skinuli skalp učesnicima završne predstave Lige šampiona.

„Inter je slavio protiv Totenhema 2:1, Zvezda bila još ubedljivija protiv Liverpula. Nije Liga šampiona nimalo jednostavno takmičenje. To je 13 utakmica, 13 velikih iskušenja. Svi treneri ponavljaju da u datom momentu moraš da imaš i malo sreće. Zašto sreće? Ok, imaš dobru ekipu, odigraš sjajno grupu i onda dođe eliminaciona faza. Stigne te umor, dođu povrede, nagomilaju se kartoni... Jako je bitan taj mentalni sklop kod igrača. Kako ti ekipa stoji u prvenstvu, da li se bori za titulu, da li za izlazak u Evropu. Sve to u jednom trenutku mora da se sklopi i da bude pozitivno. Sreća je neizostavni faktor. Alegri je u jednoj rečenici sve lepo objasnio. Rekao je da se baš u tih 14 dana nisu osećali dobro i da su zato ispali od Ajaksa. Zvuči jednostavno, ali tako je. Da su se sreli ranije, verovatno bi Juventus to rešio u svoju korist“, kazao je Stanković.

Iako živi svedok utakmice na kojoj je Roberto Manćini posle kornera Siniše Mihajlovića postigao jedan od najlepših golova u istoriji italijanskog fudbala, Stanković priznaje da je ostao bez teksta posle vanserijskog poteza Aleksandra-Arnolda.

„Fantastično. Za 20 godina svoje karijere nisam video sličnu ideju. U takvoj utakmici, u takvom atmosferi, sa tolikim ulogom. Ideš da izvedeš korner i onda kažeš ’neću’. Hteo je da prepusti Šaćiriju i onda je krajičkom oka snimio Origija. Fenomenalan pas, sve vrhunski izvedeno. A govorimo o momku koji ima 20 godina. Još jedan dokaz da je fudbal postao jak, brz i nepredvidiv“, rekao je Stanković.

Šest godina nakon svenemačkog finala između Bajerna i Borusije Dortmund, ponovo se pitanje evropskog prvaka rešava bez dvojice najboljih igača na svetu.

„Da, nema Mesija i Ronalda i to je još jedna stvar po kojoj će se pamtiti ova sezona. Dokaz da pojedinac može da reši jednu ili dve utakmice, ali u dužem ciklusu kolektiv je taj koji odnosi prevagu. Tome u prilog i reči Poketina posle utakmice u Amsterdamu kada je izjavio ’da, možda su bili bolji u nekim segmentima, možda su nas nadigrali, ali fudbal se igra 90 minuta i zato je to najlepši sport na svetu’. Još je dodao ’hvala svim mojim igračima’. Kad kažeš tako, misliš na celu grupu. Bez kolektiva, nema ni velikog rezultata“, izjavio je Stanković.

Još pod utiskom ’labudove pesme’ obojice virtuoza modernog doba, ne možemo a da najtrofejnijem srpskom fudbaleru ne postavimo kratko i jednostavno pitanje: ’mesista’ ili ’ronaldista’?

„Ha! Pa znaš kako, sad kad vidim obe utakmice, malo sam u dilemi. Mesi je u prvoj bio fenomen, u drugoj me dosta razočarao. Podestio me na našu utakmicu protiv Barse 2010. godine. I hvala bogu da je i tada odigrao loše. To je takođe bio revanš polufinala, totalno je zakazao, imao je jedan šut kada je Žulio Cezar napravio možda i najlepšu paradu u tom ciklusu Lige šampiona. Izvadio mu je loptu iz rašlji u 1. minutu utakmice. I to je bilo sve od Mesija. Ako si igrač takvog kalibra, ne smeš da zakažeš u tako važnim momentima. U svakom slučaju, ja sam za Mesija. Iako nemam ništa protiv Ronalda. Izuzetno ga cenim, za mene je on ’macchina da guerra’ što bi rekli Italijani. Jedan vojnik, specijalac na terenu, koji iz godine u godinu podiže nivo svoje igre. Ipak, meni se više sviđa Mesijev talenat i njegova spontanost na terenu”, pričao je Stanković.

Za dve decenije koliko je trajao u vrhunskom fudbalu, delio je svlačionicu sa mnogim asovima svetskog formata i nije mu žao što nikada nije dobio priliku da nastupa u istom timu sa Mesijem ili Ronaldom.

„Zašto bih žalio. Igrao sam pored igrača koji su na prvom mestu fenomenalni ljudi i sa kojima sam i dan danas u bratskim odnosima. Šta vam je sudbina, Kristijan Kivu je sada trener mom sinu Aleksandru u podmlatku Intera. Sa Materacijem sam nerazdvojan, čujem se redovno sa svim momcima iz te šampionske generacije. Uskoro bi trebalo da se vidim sa Veronom, to je još jedan čovek koji je ostavio veliki pečat u mojoj karijeri. Nisam mogao da verujem kada mi je rekao da je sinu dao ime po meni. Samo što je umesto ’J’, stavio ’I’. Da ga Argentinci ne bi zvali ’Dehan’, nego baš da bude pravi ’Dejan’. To je za mene ogromna čast. Ne, zaista ne bih ništa menjao. Možda bih samo iz nekih sa kojima sam igrao mogao da izvučem više od onoga koliko su pružili u datom momentu. Recimo, Ibra. Koliko god da je bio bravurozan, siguran sam da je mogao da nam da još nešto. Ili Adrijano. Povezao je onu jednu kalendarsku sezonu, od juna do juna, bio je fascinantan. I onda se zasitio i jednostavno stao. Da je nastavio u istom stilu, ne bi mu bilo ravnih u svetu. Svakako jedan od najjačih špiceva sa kojima sam igrao tokom karijere“, naglasio je Stanković.

Vedete u istom timu, vedete na suprotnoj strani terena. Imao je privilegiju da ukršta koplja sa igračima koji su obeležili različite epohe evropskog fudbala.

„Sa Lacijom sam igrao protiv Gvardiole koji se te sezone iz Rome vratio u Brešu. Uspeo sam donekle da mu se revanširam za onaj poraz u Kupu pobednika Kupova sa Crvenom zvezdom. Pep je i kao igrač razmišljao na način na koji sada vodi svoje ekipe. Voleo je trenere koji insistiraju na posedu i na napadačkoj formaciji. Neki kažu lako je voditi velike ekipe. Nije lako. Možda on sa Sitijem malo koči, možda još nije upakovao sve kako hoće. Iako su mnogo para potrošili. Mnogo... za moj ukus i previše. Tu mi malkice izlazi iz klišea. Ali za sve ono što je uradio u Barsi, kapa dole. Jesu to top igrači, ali nije lako izvući iz svakoga od njih maksimum. Želim mu svu sreću, mada ponavljam, čini mi se da bi sa Sitijem morao mnogo bolje da funkcioniše. Rezultati u Ligi šampiona u poslednje dve sezone govore da mu fali nešto i da to nije to”, konstatovao je Stanković.