Neverovatna priča 66-godišnjeg Novosađanina: Seniorski model za svet

Marinko Ivančev ima 66 godina i jedan je od najpoznatijih Novosađana na svetu. Njegovo lice izlazilo je na naslovnim stranama svetskih časopisa, Marinko se smešio mnogobrojnim prolaznicima na svim meridijanima sa bilborda i iz izloga, a internet portali prepuni su fotografija s njegovim likom.

Iako slavu nije stekao uz pomoć reketa i teniske loptice poput Novosađanke Monike Seleš, fudbalskom loptom kao nekadašnji žitelj Novog Sada Siniša Mihajlović ili pesmom kao Đorđe Balašević, Marinko je svetsku slavu stekao kao fotomodel.

Iako većina onih koji koriste njegov lik za promocije, reklamne kampanje ili ilustracije u medijima širom sveta ne zna ni kako se zove, niti odakle je, to i dalje ne menja činjenicu da na internetu ima preko 15.000 fotografija sa njegovim likom. Ovaj penzioner pre dve i po godine je ušao u svet modelinga i može se reći da je bez premca u Srbiji kada je reč o seniorima pred objektivima fotoaparata, javlja Anadolu Agency.

Ivančev je rodom iz sela Sivac u Bačkoj, a veći deo života proveo je u Vodicama kraj Šibenika, dok poslednjih 15 godina živi u Novom Sadu. Kao mašinac radio je u remontnom zavodu, a po dolasku u Srbiju bio je prinuđen da se bavi raznim poslovima, od molera, trgovca, agenta osiguranja, trgovca na berzi preko interneta, do direktora. Ispostavilo se da su mu svi ti poslovi, zapravo, bili priprema za period kada je otišao u penziju i započeo nov, sasvim neobičan posao.

„Stok fotografije obrađuju realan život i teme iz života i onda izgledam realno u svim tim ’ulogama’ koje dobijem na setu, jer ja ne moram da glumim. Ja sam sve to bio. I te moje slike se prodaju po čitavom svetu“, kaže Marinko Ivančev.

On navodi da je odlazak u penziju za njega označio nov angažman, pa mesečno ima po 20 dana snimanja s fotografima. A do sada je sarađivao sa sedamdesetak profesionalnih fotografa koji su ga fotografisali u raznim situacijama i te fotografije „kačili“ na internet sajtove.

U ovom poslu obreo se, kako priznaje, sasvim slučajno. Na internetu je pronašao poziv za statiste za snimanje serije „Vere i zavere“. U toj seriji bio je policajac i čak završio na odjavnoj špici. Na toj internet stranici za statiste ostavio je svoje podatke i fotografiju i krenule su da se ređaju role u serijama “Santa Maria della Salute“ i još čuvenijoj „Senke nad Balkanom“, gde je imao malu glumačku rolu kao direktor hotela na Petrovaradinskoj tvrđavi.

U međuvremenu, usledio je, posredstvom agencije za statiste, poziv da bude model za fotografisanje jednog bračnog para, fotografa iz Beograda.

„Jedan od uslova bio je da imam bradu. A, ja sam bradu retko kad puštao. Nisam znao ni šta je stok fotografija. Supruga i ja smo bili skeptični. Ipak, počnem ja da puštam bradu, ali posle 15 dana počela je da mi smeta, sam sam sebi bio nikakav, žena mi je prigovarala na šta ličim, a ponuđena cena učinila mi se neisplativom. I odbio sam. Ipak, oni su bili uporni i dva meseca kasnije stupili su lično u kontakt sa mnom. Na kraju sam, ipak, prihvatio poziv iz radoznalosti. I tako je sve počelo“, priseća se naš sagovornik.

Nekoliko setova fotografisanja u raznim situacijama donelo mu je i pristojnu svotu novca za penzionera u Srbiji, ali i priliku da putuje van granica države. Sa suprugom Mimom tako je otišao u Solun gde su se fotografisali u raznim situacijama. Tri godine trajala je ta saradnja. Pored redovnih poslova, ovo je bila prilika za dodatnu zaradu, ali ih nije interesovalo gde završavaju te fotografije, niti su imali priliku da ih vide. Sve dok im se sa istom ponudom nije pojavio novi fotogarfski par, koji ih je fotografisao i poslao im fotografije.

„Bio sam oduševljen, nisam mogao da verujem da smo to Mima i ja. Jako mi se dopalo i na Instagramu sam otvorio nalog i postavio fotografije. Povezao sam tu objavu i s Fejsbuk nalogom. Odjednom je počeo mesindžer da mi ludi. Stizali su mi zahtevi za prijateljstvo i poruke sa molbama za fotografisanja. Već to veče, za dva sata kako sam postavio te fotografije, imao sam zakazano 15 dana unapred setove fotografisanja“, navodi Ivančev.

Te prve godine, 2017, imao je oko 150 „šutinga“. I to, kako kaže, ludilo, traje pune dve godine. Sad ima 10 do 12 snimanja mesečno, ali interesovanje ne opada, jer se malo ljudi njegovih godina bavi ovim poslom i zadovoljava stroge kriterijume, pa je uvek tražen. Kako navodi, nije baš čest slučaj da ljudi u njegovim godinama tako izgledaju, imaju sve zube i dobre su fizičke kondicije.

„Do sada sam skinuo preko hiljadu mojih fotografija po raznoraznim sajtovima, časopisima. Bukvalno nema novina u kojima nisam bio. Prva moja fotka na stoku završila je na naslovnoj strani nemačkog 'Bilda', dodatka za biznis. Moje lice na reklamama bilo je od Južne Koreje, Kine, Amerike, Londonu, Parizu, Rimu... Ljudi mi često šalju fotografije odande. Nedavno me zvao prijatelj iz Italije. Kaže mi da umalo nije stradao na auto-putu kada je prošao pored bilborda s mojim likom kako reklamiram automobile“, ističe Marinko.

Otac dvoje dece i dvostruki deda dosta često snima sa suprugom Mimom i po tome su retki u svetu kao seniorski par. Kako navodi, ovo je njemu osmo zanimanje i fotografisanje shvata kao ozbiljan posao koji i dalje uči.

Urazgovoru, otkriva nam i neke tajne zanata.

„Meni je brada sve donela. Da nisam pustio bradu, ostao bih neki anonimus. Ipak, nije samo brada važna i fizički izgled. Ovde bez glume ne možete opstati. Ako ne znate da pokažete emociju, vrlo brzo odete u zaborav, jer te se fotke ne prodaju. Svaka emocija mora izgledati realno. Recimo, kad treba da se smejem na snimanju, ja se smejem naglas. Do sada mi se nije desilo da fotograf bude nezadovoljan mojim fotkama. Jer, ako te ljudi plaćaju, onda moraš nešto i da im daš“, objašnjava Marinko.

Brada kao njegov zaštitni znak nije samo mamac za fotografe, već i mlade koji ga neretko pomešaju sa poznatim pevačem Dinom Merlinom. Imajući u vidu da se često na foto sesijama nalazi napolju, prolaznici zaključe da ga fotografi slikaju, jer je poznata ličnost.

„Nedavno su mi u Beogradu, nakon ’šutinga’ prišle devojke da se fotografišu sa mnom. Nakon toga su me pitali da li sam Dino Merlin. Otišle su razočarane kada sam im rekao da nisam. Možda sam, ipak, trebao da kažem da jesam i poštedim ih razočarenja“, kroz smeh kaže Marinko.

Osim u zamrznutim kadrovima, oprobao se i na pokretnim slikama snimajući reklame za Evropsku lutriju u Sloveniji, ali i za jednog mobilnog operatera u Srbiji, kao i za internet provajdera u Bosni i Hercegovini. I model je za reklamne kampanje modnih kuća. Na naše pitanje, koja je tajna njegove vitalnosti, Ivančev kaže da je dosta do genetike, ali i da redovno vežba.

„Poslednji put sam bio bolestan 1984. godine. Dobio sam grip. Zapamtio sam godinu, jer su se tada održavale Zimske olimpijske igre u Sarajevu i sva sam takmičenja ispratio iz kreveta. Od tada nisam bio bolestan. Bavio sam se amaterski sportom. Dobrovoljni sam davalac krvi, imam 75 davanja. Jedem sve i ništa mi ne smeta. U stanju sam da pojedem 15-20 princes krofni za sat-dva. Jedem sve ono što goji, ali sam aktivan i svakodnevno supruga i ja idemo u teretanu. Tako je već godinu dana i tako ćemo praktikovati dokle god budemo mrdali“, zaključuje Marinko Ivančev.