Svijet, Analiza Vijesti

ANALIZA - Kritična faza u afganistanskom mirovnom procesu

Na ivici građanskog rata, u budućnosti Afganistana možda neće biti nade za mir ako pregovori ne budu uspešni

Merve Seren   | 23.04.2021
ANALIZA - Kritična faza u afganistanskom mirovnom procesu

Ankara

Piše: Merve Seren

- Autorka je docentkinja na Univerzitetu "Yildirim Beyazit" u Ankari, Turska, a fokus istraživanja su joj oblasti bezbednosti, odbrane i obaveštajnih podataka

ISTANBUL (AA) - Prvi pokušaji pokretanja mirovnih razgovora između talibana i afganistanske vlade kako bi se uspostavio mir u Afganistanu počeli su tokom Obamine administracije. Ipak, pokušaji između 2011. i 2013. godine su propali. Razgovore planirane da budu održani u Dohi, prestonici Katara, u junu 2013. godine otkazao je predsednik Hamid Karzai jer su talibani okačili znak "Islamski emirati Afganistana" i takozvanu zastavu na kancelariji u kojoj je trebalo da bude održan sastanak. Kancelarija je zatvorena nakon mesec dana, a mirovni pregovori su suspendovani na dug vremenski period. Tri godine kasnije, održan je sastanak sa učešćem Sjedinjenih Američkih Država i Kine, koji je predvodio Pakistan, međutim taj mirovni sastanak talibana i Kabula 2016. godine nije bio uspešan.

Trump, koji je preuzeo dužnost u SAD-u naredne godine, vratio je mirovne razgovore Afganistana na dnevni red i činio napore kako bi pokrenuo pregovore. Administracija Ashrafa Ghanija, koja je podržala tu inicijativu, saopštila je da je spremna za pregovore sa talibanima bez preduslova, te obećala nekoliko stvari talibanima (kao što je priznavanje talibana kao političke partije ili puštanje članova pokreta iz zatvora), čime je pružena grana mira. Međutim, takav Ghanijev korak nije naišao na odobravanje talibana, već naprotiv, talibani su još jednom okrenuli leđa vladi u Kabulu, uz napomenu da će se obraćati samo SAD-u, a ne Ghaniju.

Talibani su napustili svoj tvrd i beskompromisan stav iz 2018. godine, iako na vrlo ograničen način. Predstavnici SAD-a i talibana sastali su se u Dohi, prvi put, za mirovne pregovore u februaru 2019. godine. Kao rezultat pregovora, koji su trajali oko šest meseci, objavljeno je da su SAD i talibani blizu dogovora.

Ipak, pozitivan stav iz avgusta 2019. godine ubrzo je nestao. Sledećeg meseca, specijalni predstavnik za pomirenje Afganistana Zalmay Khalilzad najavio je da je postignut dogovor između dve strane, te da se za njega tražilo Trumpovo odobrenje. Trump je izjavio da je ugovor sklopio nakon što je američki vojnik umro u terorističkom napadu u Kabulu.

Međutim, u decembru 2019. godine, razgovori između SAD-a i talibana su nastavljeni, a samim tim i ideja da su mirovni pregovori između Khalilzada i talibanskih zvaničnika okončani postepeno je stekla snagu i prvi put je bilo svedočeno da su mirovni pregovori sa talibanima postali tako opipljivi.

Donete su razne nove odluke o pitanjima kao što su "smanjenje nasilja", "povlačenje stranih trupa iz zemlje", "pregovori u Afganistanu" i "garancije protiv terorizma" u okviru pregovora o mirovnom sporazumu između SAD-a i talibana. Međutim, ove odluke stavile su na dnevni red neke nove probleme.

Da bi predstojeći proces uspeo, neophodno je da se Turska sastane sa svim grupama, uključujući talibane, i izvrši preliminarne pripreme. Istanbulska konferencija o Afganistanu - koja bi se prema poslednjim najavama turskog MVP-a trebala održati nakon meseca ramazana i Ramazanskog bajrama, sredinom maja - planirana je kao devetodnevni sastanak, a nemoguće je rešiti sve probleme za devet dana.

Teškoća uspostavljanja potpunog i jasnog konsenzusa između afganistanske vlade, njenih političara, vojnika i vođa javnog mnjenja prvi je problem. Iako je obećano da će razgovori biti vrlo sveobuhvatni i inkluzivni, konstatovano je da se Ghani dugo vremena distancirao od drugih frakcija i da je delovao sam. Pored toga, nije izvršena preliminarna procena mišljenja, uverenja, kao i poverenja ljudi u vezi sa mirovnim pregovorima.

Drugo, posvećenost talibana smanjenju nasilja obećanje je dato samo SAD-u, a ne afganistanskoj vladi. U tom kontekstu, talibani su samo obećali da neće delovati protiv SAD-a. U stvari, zvanična izjava talibana je da je strateška i bezbednosna saradnja ostvarena samo sa SAD-om i da je njihova obaveza obećanje dato samo SAD-u, a ne afganistanskoj vladi. U tom kontekstu, iako su započeti pregovori između talibana i afganistanske vlade, treba imati na umu da bi mogući sukob interesa, koji bi se mogao dogoditi tokom ovih pregovora, mogao brzo da preraste u nasilje.

Treće, trenutna situacija pokazuje da mir u Afganistanu zavisi od Afganistanaca, koji ne veruju jedni drugima.

Četvrto pitanje je verovatnoća ponovnog pokretanja nestabilnosti u zemlji povlačenjem stranih trupa te pitanja da li je razmena zatvorenika izvršena prerano.

Zapravo, mirovni pregovori u Dohi u poslednje vreme nisu imali opipljiv ishod. To je bilo zato što, iako je prvi korak do mira prekid vatre, talibani se čak ni jedan dan nisu pridržavali primirja. Iako su talibani ranije insistirali na puštanju pet hiljada zatvorenika, ovaj put su kazali "da bude pušteno još sedam hiljada zatvorenika, te da SAD u potpunosti napusti zemlju, tek tada će voditi mirovne pregovore". Iako dotični zatvorenici koji su pušteni nije trebalo da se vrate, oni su se brzo vratili u redove talibana i još jednom su uhvaćeni. U tom kontekstu, jasno je da talibani koriste taktiku odugovlačenja.

- Šta bi se desilo ako se SAD povuče iz Afganistana? -

Biden je imao sastanak sa Ghanijem sat vremena pre nego što je objavio odluku o povlačenju iz Afganistana. Bilo bi optimistično očekivati da je takva odluka pozdravljena od afganistanske bezbednosne i odbrambene birokratije generalno, a pogotovo od Ghanija. U stvari, mogli bismo reći da je Bidenova odluka podigla moral talibana, dok je demoralizovala afganistansku vladu. Iako je Biden prethodno rekao da će trupe povući 1. maja, to je odloženo do 11. septembra. Međutim, problem nije datum, već činjenica da će potpuno povući sve svoje vojnike. Ukoliko se to desi, kompletno povlačenje američkog prisustva (u početku više od 100.000, a sada oko 2.500 vojnika) sa afganistanske zemlje uzrokovaće manjak bezbednosti. Iako su afganistanska bezbednost i odbrana u praksi prosleđene afganistanskim Nacionalnim bezbednosnim snagama 2015. godine, američko vojno prisustvo nudilo je zaštitnu mrežu i služilo kao odvraćanje od talibanskog terorizma. U tom kontekstu, iako je Biden najavio da će zadržati finansijsku podršku i konsultantske usluge, očigledno je da savetodavna i obaveštajna podrška neće biti dovoljne za bezbednost i odbranu Afganistana. U međuvremenu, moramo takođe primetiti da je direktor CIA-e William Burns upozorio obaveštajni komitet američkog Senata da će povlačenje američkih trupa iz Afganistana oslabiti sposobnost SAD-a da prikuplja obaveštajne podatke i preduzme mere protiv ekstremističkih pretnji.

Druga mogućnost je da SAD pokušava da približi afganistansku vladu, komandire, političke lidere i slične elemente odlukom o povlačenju, a može se i pretpostaviti da SAD stvara psihološki pritisak porukom "budite ujedinjeni". Razlog tome može biti ideja da se "stvori zajednički front protiv talibana" u Afganistanu. Iako trenutno nema stranih vojnika, u Afganistanu postoji 45.000-50.000 specijalnih jedinica komandosa, kao i ljudski resurs od približno 250.000-300.000 vojnog i obaveštajnog osoblja. Ako su ovi ljudski resursi dobro obučeni i njima se upravlja, Afganistan će verovatno povećati svoje sposobnosti i efikasnost u samoodbrani.

Šta bi se desilo ukoliko se SAD povuče u potpunosti iz Afganistana? Ako Ghani, Rashid Dostum, dr. Abdullah, Hazari, Pashtuni i ostali protivnici nisu ujedinjeni, Afganistan ubrzo bi mogao biti uvučen u "građanski rat". Takoreći, Afganistan bi se vratio odmah na period vladavine dr. Najibullaha.

Treba imati na umu da talibani neće biti za pomirenje ukoliko na njih ne bude izvršen značajan međunarodni pritisak i da, ukoliko se u Afganistanu brzo ne uspostavi jedinstvo, postoji velika verovatnoća da bi u zemlji mogao izbiti građanski rat.

Ali, da li bi se SAD zaista povukao iz Afganistana? Bilo bi vrlo redukcionističko i jednostavno predviđanje očekivati da se SAD potpuno povuče iz Afganistana. Kao što znamo, Afganistan je bio jedna od kritičnih zemalja teorija "Heartland" i "Rimland". Pored toga, njegov energetski kapacitet i podzemno bogatstvo su previše vredni da bi ih se moglo potceniti. Na primer, kapacitet litijuma u ​​Afganistanu nikada ne treba zanemariti. Slično tome, povlačenje SAD-a iz Afganistana stvorilo bi tako ozbiljnu bezbednosnu prazninu da bi zemlje poput Rusije, Kine i Irana očigledno želele da popune ovu prazninu. Uostalom, da li bi Biden, nakon što je objavio da se SAD priprema za dugoročnu stratešku konkurenciju protiv Rusije i Kine i da su za to izdvojili stotine milijardi dolara, ostavio Afganistan ovim dvema državama, odmah pored?

- Istanbulski pregovori, drugi akteri i budućnost mira -

Iako su razgovori u Moskvi bili drugačije prirode od Dohe i odloženih pregovora u Istanbulu, ipak su podigli očekivanja. Međutim, čak je i dijalog između Rashida Dostuma i komandanta talibana uzrokovao da Dostum napusti sastanak. Suprotno tome, očekivanja sa 30-40 odsto verovatnoće u moskovskim pregovorima mogla su roditi obećavajući rezultat koji bi u Istanbulu dostigao verovatnoću od 80-90 odsto. Drugim rečima, postojala je nada od Istanbula da će, čak i da nema stopostotnog mira, doći do stopostotnog prekida vatre, delimično ili na određeno vreme, kao na konferenciji u Bonnu 2001. godine. U tom kontekstu, na Istanbul se gledalo kao na nastavak Dohe, pa čak i na fazu u kojoj bi se Doha sprovodila, te preduzimale konkretnije akcije. Međutim, to očekivanje od pre dve-tri nedelje je nestalo, jer su talibani najavili da neće učestvovati u pregovorima u Istanbulu.

Zašto su talibani tako odlučili? Prvo, njihovo učešće u pregovorima je možda uzrokovalo nelagodu za Rusiju i Iran. Zato što Turska igra tako aktivnu ulogu može da se tumači kao rizično za takmičenje regionalnih sila. U tom kontekstu, ne može se isključiti mogućnost da su sami talibani sabotirani. U tom pogledu, mora se uzeti u obzir nelagoda kod drugih aktera, koja je uzrokovana bliskim odnosima između Turske i Pakistana. Drugi razlog je što talibani nastavljaju da koriste taktiku odugovlačenja sa novim izgovorom svaki put. To je zato što su samo izneli dodatni izgovor da "ne mogu da učestvuju jer SAD ne napušta zemlju". U tom smislu, kontradiktorno je i da talibani afganistansku vladu smatraju "američkom marionetom", a ipak nisu spremni da se obraćaju nikome osim američkoj administraciji.

Očekuje se da će Turska preko Pakistana izvršiti pritisak da se talibani pridruže pregovorima u Istanbulu, uprkos svim okolnostima. Isto tako, SAD takođe mora vršiti pritisak na talibane zbog pregovora u Istanbulu, jer ako se pregovori u Istanbulu ne budu odvijali onako kako bi trebalo, neće biti moguće razgovarati o budućnosti mirovnih pregovora u Afganistanu. Čini se verovatnim da bi Afganistan mogao biti brzo uvučen u građanski rat, i u tom kontekstu treba primetiti da se različite etničke strukture (poput Hazara, Pashtuna, Tajika, Uzbeka) naoružavaju pod različitim političkim entitetima i kroz sopstvena sredstva. Na primer, komandant Hazara Ali Pur uspostavljanjem oružanih snaga od 5.000 ljudi i presudnim uticajem koji drugi akteri imaju na ovakve snage jasan je pokazatelj da bi građanski rat izbio zbog najmanje iskre. Navodi da je Pur bio iranski špijun i da su specijalne snage sprovodile operaciju za njegovo hvatanje nedavno su objavljeni u medijima. Kad smo kod Irana, svakog dana se u iranskom parlamentu vodi borba, a glavni razlog ove borbe je problem vode koji čini veći deo parlamentarnog dnevnog reda i pritisak na vladu. U tom pogledu, ne treba zaboraviti da je "vodena" diplomatija za Iran kritičnija od šiitskog pitanja u Afganistanu.

Neuspešni pregovori u Moskvi, Dohi i (potencijalno) u Istanbulu rezultirali bi time da talibani steknu političku prevlast, kao i teritorijalnu kontrolu, što bi produbilo ionako krhku strukturu zemlje i dovelo do građanskog rata.

Nesumnjivo je da će talibani iskoristiti svu svoju snagu da podstaknu SAD da se povuče iz zemlje i želeće da dođu za pregovarački sto da izvrše pritisak. Međutim, takođe bismo mogli reći da talibani sada imaju dve različite frakcije, "tradicionalističku" i "inovativnu". Tradicionalisti još uvek tvrde da bi status (talibana) koji se bori za ideju "emirata", trebalo da bude očuvan u daljim koracima. Sa druge strane, način razmišljanja otvoreniji za inovacije i promene svestan je da Afganistan danas nije isto što i Afganistan od 11. septembra. Iz tog razloga, u poslednje vreme ne iznose zahteve poput "emirata", naprotiv, veruju da bi trebalo da budu tolerantniji.

Ukratko, želja talibana, kao i njihova definicija mira je predaja celokupne afganistanske vlade njima. U slučaju da talibani preuzmu vladu, primenile bi se razne prakse, koje bi sadašnjim vladarima pružile versku obuku, oprostile nekim grupama, a druge pogubile. Ako se to dogodi, mogli bismo biti svedoci izbijanja građanskog rata, smrti najmanje 300.000-400.000 ljudi i pojave novih migracionih talasa koji bi se verovatno sastojali od najmanje dva miliona izbeglica. Ghani, koji sledi mnogo umereniju politiku prema Zapadu i NATO-u u poređenju sa Karzaijem, kaže da "neće čekati još dve, dve i po godine. Neka Ujedinjene nacije (UN) dođu i održe izbore za tri do šest meseci; nećemo se mešati u glasanje". Kaže da niko iz njegovog tima, a ni on, neće biti kandidati, ali da ga niko ne bi mogao izvući iz njegove vile bez izbora, te da bi stvar prebacio u parlament, a odatle u Loya jirga (Veliku skupštinu), ukoliko bude potrebno. Dr. Abdullah, sa druge strane, brani ideju o privremenoj vladi i privremenom premijeru. Dakle, on podržava stav da bi trebalo uzeti dve, dve i po godine, da ustav ponovo treba preispitati, ponovo uspostaviti neutralnu izbornu komisiju, izvršiti pripreme i formirati vladu bez izbora. Talibani se, međutim, protive obema idejama: oni ne prihvataju održavanje demokratskih izbora, kao ni formiranje privremene vlade ni u kom obliku i ni na koji način, te žele da preuzmu kabinet. Ukoliko talibani dođu za pregovarački sto, izgubiće, jer oni trenutno pobeđuju samo ustancima i pobunama.

Da zaključimo, neuspeh pregovora u Moskvi, Dohi i (potencijalno) Istanbulu rezultirao bi tako što bi talibani stekli političku prevlast, kao i teritorijalnu kontrolu u ​​zemlji, što bi produbilo ionako krhku strukturu zemlje i dovelo do građanskog rata. Isto tako, neuspeh ovih pregovora može dovesti do toga da novi akteri utvrde svoje prisustvo u regionu, kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati, koji se u poslednje vreme ozbiljno zanimaju za Afganistan, imaju novca i čak će dovesti različite aktere, kao što je Izrael, u zemlju. Kada se razmotre sve ove mogućnosti, najvažnija stvar koju Turska treba da uradi trenutno je da izvrši znatan pritisak na talibane, zajedno sa SAD-om i međunarodnom zajednicom, kako bi ih doveli za pregovarački sto u Istanbulu.

*Mišljenja izražena u ovom članku pripadaju autoru i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Anadolu Agency (AA).

(Članak je izvorno objavljen na turskom jeziku pod naslovom: "Afganistan barış sürecinde kritik aşama". Prevod sa turskog na engleski Can Atalay)

Na internet stranici Anadolu Agency (AA) objavljen je samo dio sadržaja vijesti koje su putem našeg Sistema protoka vijesti (HAS) dostupne korisnicima. Molimo da nas kontaktirate za pretplatu.
Srodne teme
Bu haberi paylaşın